Nekima će život Danaca izgledati dalek i neprihvatljiv. Ipak, prema istraživanju stručnjaka sa Univerziteta Kolumbija, Danci su najsrećniji narod na svetu.

Danci su, prema izveštaju o sreći koje su napravili stručnjaci njujorškog univerziteta, najsrećniji narod, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većinu godine pada već u 16 sati. Danska ima 5,4 miliona stanovnika, nalazi se na severu Europe, BDP po glavi stanovnika iznosi gotovo 44.000 evra, što je drugi najveći BDP u Europskoj uniji. Statistika pokazuje da sa svojom zaradom žive 25 posto bolje od prosečnog stanovnika EU. Za socijalnu zaštitu izdvajaju čak 35 posto BDP-a. Zaposleno je oko 76 posto stanovništva u dobi od 20 do 65 godina, a nezaposlenost je u krizi dosegla zabrinjavajućih 7,5 posto, piše Jutarnji list.

Poređenja radi, Srbija ima daleko povoljniju klimu, ali BDP po stanovniku je svega oko 4.200 američkih dolara, prosečna plata je ispod 400 evra neto, a nezaposlenost iznad 13 odsto.

Drugačiji koncept

Hrvati su u sličnoj poziciji u odnosu na Dance -mnogo bolja klima, ali mnogo niži nacionalni dohodak, i mnogo veća nezaposlensot, kao i nezadovoljstvo.

Kada se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski s porodicom početkom 2009. godine preselila u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u naprosto drugačiju državu. Njen je suprug poslom vezan uz Kopenhagen pa su razmišljali o mogućem preseljenju. Krajem 2007. godina rodila je sina, a još tokom porodiljskog počeli su da planiraju život u Kopenhagenu. Kad je i ona, danas 40-godišnja magistarka hemije, dobila posao u farmaceutskoj industriji u Kopenhagenu, odlučili su se na preseljenje.

– Htela sam da živim vani i probam nešto drugo i nisam požalila – kaže Volsperger Danilovski.

Prvi susret s potpuno drukčijim konceptom života bio joj je vezan za upis deteta u jaslice.

Recept za sreću

Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.

– Nema tu ocene šta je bolje ili lošije – to je prosto različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi radimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roze i plavi i puni cveća? Je li to objektivno bolje? Je li naš mentalitet u kojem se zadnja para daje za decu bolji? Je li bolje da roditelji nemaju ništa, ali deca nose brendiranu odeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verovatno je najbolji put negdje u sredini – kaže Kristina.

Svoje dogodovštine u Kopenhagenu na zabavan i ležeran način redovno je u mejlovima opisivala svojim prijateljicama u Hrvatskoj. To dopisivanje, kaže, bila joj je duhovna hrana.

Posle tri godine porodica se vratila u Zagreb. Krisina je na osnovu mejlova drugaricama napisala knjigu “Danci i stranci”, koja je našla svoj put do knjižara i čitalaca.

Ležeran opis

– To je moj doživljaj drugih i nas samih i ništa drugo, ležeran opis mog tamošnjeg života i uviđanja koliko ima odličnog u Danskoj, a koliko toga u Hrvatskoj. I kako nema idealnog – kaže autorka.

1. Pravila, pravila i – bez iznimke – pravila

Da bi postojao u Danskoj, da bi mogao imati ime, adresu, kupiti auto ili televizor, uplatiti loto, platiti struju, posuditi knjigu u knjižnici ili upisati u fitnes klub – moraš da imaš žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu s desetocifrenim brojem CPR. Taj je broj poput Velikog brata – zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica “zna” gde živiš, jesi li oženjen i s kim, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa i u kojim bankama, što poseduješ u Danskoj, a što u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mjesečnu kartu za podzemnu… I to je jedina iskaznica koju Danci imaju – to je i osobna, i pasoš, i zdravstvena knjižica. I s njom obavljaš sve. Nema papirologije koja ti treba da bi nešto obavio – nema, venčanih ni rodnih listova, ni čekanja na njih, “ne starijih od šest meseci”. Dovoljna je žuta kartica. Danska birokratija funkcioniše besprekorno. Oduševi to u prvom trenu strance s juga, izluđene beskonačnim čekanjima na bezbrojnim šalterima i plaćanjima pustih naknada. Međutim, upravo je ta besprekornost deo na koji se teško navići: besprekornost ne trpi izuzetke. Ako zakasniš s uplatom sat vremena, ako rok pada u nedelju, a ti platiš u ponedeljak ranom zorom – žuta kartica to zna. I platićeš kaznu. Iako taj sat vremena ne igra nikakvu ulogu. Jer pravila su pravila.

Sve možete obaviti preko interneta, a evo spiska stvari koje možete JEDINO preko interneta

Sve se u Danskoj može obaviti preko interneta, pomoću žute kartice. Sve je do te mere internetizovano da su neka kod nas klasična zanimanja – potpuno nestala. Poput bibliotekara. U biblioteci je sve kompjuterizovano. Knjige se posuđuju pomoću kompjutera, vraćaju se na svojevrsnu pokretnu traku koja pak izdaje račun za kašnjenje, ako postoji. Plaća se preko terminala POS. Sve je manje i blagajnica, veliki trgovački lanci polako prelaze na automatske blagajne. Karte za trajekte mogu se kupiti samo onlajn, i to za određeni trajekt u određeno vrijeme. Ako putnici zakasne – mogu ući u prvi sledeći na kome ima mjesta. Prosečno čekanje – do pola dana. I novine se čitaju online – gotovo da i nema kioska s papirnatim novinama, one se kupuju u radnjama i jako su skupe.

Ako zakasniš na fitnes, ne daj Bože…

Dve ulice od svog stana Kristina je pronašla dobar fitnes klub. Rade non-stop, imaju jogu, pilates, vežbanje, termine određuješ kako ti odgovara, i to preko interneta, a cena od 350 kruna mesečno (oko 5.000 dinara)bila je prihvatljiva. Upisala se pomoću svoje žute kartice i oduševljeno otišla kući rezervisati termine. Budući da nije znala kako će joj izgledati raspored, kako će raditi suprug, kako će biti s detetom u jaslicama, sedmično bi rezervisala šest do osam termina, znajući da će, u najboljem slučaju, iskoristiti dva. Nakon uspješnih mjesec dana tijekom kojih je oduševljeno hvalila i cijenu i uslugu ovog kluba, stigao joj je račun: 1.500 kruna! Bila je hladna kao špricer, uverena da će ubrzo razrešiti nesporazum. Ispostavilo se da nesporazuma nema i da danska zaposlenica iskreno ne razume o čemu Kristina priča: najmanje 15 puta rezervisala je termin na koji nije došla. To je apsolutno nedopustivo te je dobila 15 pojedinačnih kazni. Sat na koji ne dođeš dvostruko je skuplji od onoga na koji dođeš. Kristinu je uhvatio bes i baš u trenutku kad je odlučila da im to neće platiti ni po koju cenu “pa nek je tuže ako žele”, setila se žute kartice pomoću koje se upisala: svaki će joj mesec obračunavati kamate i na kraju se svakako naplatiti. Još će joj otići i stan na bubanj. I tako se jednostavno morala disciplinovati, ali nije prestala s plaćanjem kazni: u ugovoru (na danskom) potpisala je da će na svaki sat doći 10 minuta ranije. Jednom je došla sedam minuta pre početka. Uredno je platila kaznu.

2. Koliko i kako Danci rade

Porez na rad posle radnog vremena

Danci su bogat i radan narod, ali s merom. S naglaskom na mjeri. Dobro je raditi i ne zabušavati, ali u radno vreme. Dobro je zarađivati puno, ali pokazivati bogatstvo je nepristojno. Smatraju da su dovoljno opterećeni 38-satnim radnim vremenom (pauza im nije plaćena) te im šest nedelja godišnjeg (koji koriste kada i kako hoće i šef ne mora da ga odobri – samo primi na znanje) ne nudi utehu. Radi se u radnom vremenu, najčešće od 8 do 16. I ni sekunde duže. Nikada. Poslovni laptop ostaje na poslu – ako ga nosiš kući i radiš, plaća se posebni porez. Kao i na prekovremeni rad i na korišćenje službenog mobilnog van radnog vremena. Poslovna hijerarhija je prilično apstraktna i svi se moraju osećati da su jednaki. Poslovno odevanje ne postoji. Nema neplaćenih prekovremenih sati. Petkom ujutro se ne radi, kolektivno se doručkuje. Kristinu je za tri godine šef nazvao jedan jedini put izvan radnog vremena: da je podseti da u petak ona organizuje doručak.

Stranci se uglavnom čude ovakvim radnim navikama jednog od najbogatijih naroda. Veoma je teško to prihvatiti Britancima, naučenima da se radi 24/7. Takva je bila i članica uprave firme u kojoj je radila Kristina. Doručci petkom održavali su se na konferencijskom stolu u njezinu ličnom uredu! Globalna, korporativna poslovna žena to prosto nije mogla da prihvati. Imala bi u tom terminu telekonferencije, primala goste i održavala sastanke, ali danski radni kolektiv nije mogla omesti. Prosto su je nadglasavali mljackanjem i neprekidnim nuđenjem hlebom, puterom i listićima čokolade. Dok nije odustala i organizirala sebi posao izvan kancelarije svakog petak ujutro.

Danskog je radnika vrlo lako otpustiti, jer nema otpremnine. Ali je vrlo lako naći i posao – 700.000 Danaca godišnje promeni posao.

Život do 18 sati

Prosječnom Hrvatu (pa i Srbinu), naviknutom da gotovo svaku uslugu može dobiti i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti – i frizeri, i pedikiri, i radnje, i biblioteke – sve se zatvara oko 18 sati. Čekate li u radnji i sat vremena u redu da biste platili robu, kad istekne radno vreme – morate da napustite trgovinu i vratite se sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan. Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsnu ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red. Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj – gostovanje nemačke filharmonije – u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati. Jednom je Kristina odlučila isprobati dansku strpljivost. Zajedno s dve prijateljice s juga otišla je da proslavi 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila da ostane što je duže moguće. Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod, raspremili su sve stolove, mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile, ali nisu se dale. U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje.

Pola-pola

Rodna ravnopravnost u Danskoj zaista živi. U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan, sve se deli popola. Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obavešten da bi za par nedelja trebao na dvosedmični službeni put. Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio “finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti”. Objasnio mu je da će žena sad morati promeniti sve svoje planove, preuzeti na sebe i njegovu polovinu obveza, kuvanja, razvoženja dece. Zašto bi na to pristala? Stranci su ostali u neverici. Ali nakon par sati konsultacija, odlučili su da je bolje Dančevoj ženi platiti naknadu.

3. Novac, porezi, štednja

Danci su veoma štedljiv narod i štede na svemu. Hrana se kupuje petkom, jer se subotom dolaze nove pošiljke voća, povrća i mesa pa se petkom stara pošiljka prodaje po akcijskim cenama. Budući da preferiraju sirovu hranu – dobiju sve što im treba. Danci retko kuvaju, ali obrok izvan doma smatraju rasipništvom i luksuzom. Nenamenski krediti, koji se kod nas masovno dižu kad trošimo preko mere, u Danskoj su iznimno, iznimno retki. Kamate su najviše tri odsto, ali kredit jednostavno ne možeš dobiti bez krajnje dobrog razloga: banka – koja neminovno zarađuje na takvim kreditima – takve kredite u pravilu ne odobrava ni kad je platežna moć za njihovo vraćanje neupitna. Umesto nenamenskih kredita banka nudi – kurs upravljanja vlastitim novcem! Danci koncept minusa, odnosno “dopuštenog prekoračenja po tekućem računu” uopšte ne razumeju.

Sebi kupiš jedan auto, državi platiš još dva

Porezi su u Danskoj neverovatni. Na luksuzne automobile – 180 odsto. Dakle, na cenu automobila platiš još gotovo dvostruko toliko poreza. Osim ako ne ukloniš zadnja sedišta – onda je to dostavno vozilo, pa je porez samo 60 odsto. Na stan koji ti ostave roditelji – koji su na njega, pri kupovini, platili pristojan porez – platićeš porez. I to od 40 do 75 posto!

4. Vaspitanje dece niste ovako zamišljali

Potpuno je normalno da na putu naiđete na bebu koja plače u kolicima – sama

U mračno jutro, šibana hladnim severcem i praćena prvim kapima kiše, Kristina je prolazila poredj desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo ostaviti svog uplakanog 1,5-godišnjeg sina, kad začuje stenjanje i tihi plač. Misleći da umišlja, nagne se nad jedna kolica, kad tamo ugleda zavezanu bebu jasličke dobi kako plače. U devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora! Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I zaista ne razumeju zašto ostatak svijeta panično zove policiju i centar za socijalnu zaštitu kad naiđe na kolica na putu u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nemaju dvorište, moraju imati osiguranu terasu za dečju spavaonicu na otvorenome!

Najbolje je decu ostaviti u šumi

Danci ekstremno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca retko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, treba da budu kreativni i igraju se napolju, bez uplitanja odraslih. Zato su veoma popularni šumski vrtići – “ustanove” zbog kakvih bi u Hrvatskoj sasvim sigurno digli na noge pravobraniteljku za decu, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo socijalne politike i zahtevali kazneni progon vlasnika. Radi se o vrtiću koji se, u građevinskom smislu, sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu izvan grada. A vrtićke sobe, dvorana za sport i ples, hodnik s ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se – u šumi. Dvogodišnjaci, idu u grupu Hrast, a predškolci u Smreku. Osam sati svaki dan ta deca borave – u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora. I to u državi u kojoj jaka zima traje od konca septembra do sredine maja. Sa sobom nose lanč pakete, pretežno sirove hrane. Osnovno je pravilo da se jasličari moraju animirati sami, bez uplitanja pedagoga. Nakon osmočasovne smene, autobusi decu odvode nazad u grad. Teško je zamisliti zagrebačku mamu kako pristaje da joj netom prohodalo dete osam sati dnevno samo tumara šumom na minus 10. Ali isto tako nema zagrebačke mame – za razliku od kopenhaške – koja ne zna šta su vrtićke boleštine. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta su deca – zdrava kao dren.

Beba ima temperaturu? Pa ostavite je golu na snegu…

Danci ne nasedaju na prevare farmaceutskih lobija i ne troše lekove bezveze jer – od većine stvari se ne umire. To je mantra ne samo prosječnih Danaca već i njihovih lčekara. Nakon dugo godina otpora, prihvatila je i teta Ankica, izbeglica iz Bosne, koja već 20 godina radi kao vaspitačica u vrtiću. Teta Ankica dugo je smirivala Kristinu koja je dobila nevni slom kad je u vrtiću svojeg djeteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu kraj otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura! Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake hrvatske mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili vodenih kozica. Budući da se kod lekara ne dolazi bez internetske ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima. Kristina je na kraju za svojeg bolesnog mališana zvala zagrebačke doktore, koji bi joj ili pomogli telefonski ili bi je podučili kako da predimenzionira simptome da bi u Kopenhagenu došla do svojeg termina u ordinaciji.

Danci vole da imaju decu

Danska je jedna od retkih zemalja u Europi koja nema ozbiljnih problema s natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece. I to je vidljivo već na ulici – deca su svugde, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance: Danska je pri vrhu zemalja po udelu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji. Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih vaspitnih metoda, činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu – bilo kakvu: razvodi su česti, ali nakon razvoda roditelji se jednakopravno brinu za djecu. Za nas neobično velik broj žena ima decu s više muškaraca. Gej parovi normalno odgajaju decu, žene se i same često podvrgavaju veštačkoj oplodnji. Poštuju različitost porodičnih struktura i vole decu.

5. Biti star u Danskoj

Kopenhagen – grad bez staraca

Dok su dečja kolica na svakom koraku, vidjeti sedu glavu koja nije na biciklu i ne ide na posao u Kopenhagenu je prava retkost. Jer starci u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis, a deca napuštaju roditeljski dom gotovo čim im to zakon dozvoli, sa 18 godina. U starijoj dobi, danski umirovoljenici najčešće prodaju svoj stan – ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana – i s tim novcem, što je lepa svota jer je Kopenhagen iznimno skup, odlaze na neko jeftinije mesto za život. Najčešće se radi o Francuskoj ili Španiji, ili danskoj provinciji. Državne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cijene i – sve su jednake! Bez obzira na to gde radili, osnovna je penzija svima ista. Nešto su veće tek one kojima su firme uplaćivale i drugi stub, ali retki su penzioneri koji u Kopenhagenu mogu lepo da žive od penziji. Međutim, taj novac u Španiji vredi mnogo više i garantuje pristojan život.

6. Zdravo, eko i maksi

Ulazak u neku drogeriju i pomno biranje šampona ili gela za tuširanje sitne su i uobičajene radosti dobrog dela žena u Hrvatskoj. U Danskoj nas smatraju sumanutima. Kod njih je važno da je zdravo, eko i u maksi pakovanju. Kao da sam se vratila na početak 80-ih u Jugoslaviji, kaže Kristina. Nema šarenih polica ni mirisne ponude: pakiranja su bez mirisa i aditiva. Ne pene – to im je zajedničko. Kao toliko puta ranije, njeno je čuđenje naišlo na nerazumevanje: ne zagađuje vodu, šta biste više hteli? Još se nije pomirila s kupanjem bez pene i mirisa kad je shvatila da njezin uobičajeni frizerski tretman – sivo-srebrni pramenovi svaka tri meseca – u Kopenhagenu naprosto nisu mogući, čak ni kad bi odlučila za njih dati pola plate. Jer takva moćna hemija kojom bi se dobili zadovoljavajući pramenovi je neprihvatljiva: tamo se mogu dobiti jedino eko natural pramenovi. Tražila je i u skupim salonima, a stala je kod ponude od 5.000 kruna. Dok nije shvatila: jeftinije je otići u Zagreb i uraditi pramenove, a usput kupiti i mirišljave tromesečne zalihe gelova za tuširanje. Avionska karta košta 1.000 kuna, a najbolji pramenovi 600 kuna (manje od 100 evra). Radila je tako pune tri godine života u Kopenhagenu: svaka tri meseca dolazila je u Zagreb – kod frizera.

7. Intimnost i golotinja

Čemu zavese?

Što je zemlja južnije, koristi više pokrivala, zavesa, tkanina. Što se ide severnije, zavese sve više padaju. Danci, recimo, obožavaju staklene zidove i stiče se utisak da normalne zidove koriste isključivo unutar kuće ili stana – nikad kao vanjske. Njihovi su domovi stakleni, providni, otvoreni svakom pogledu. A zavese ne koriste. Nije im neugodno presvlačiti se tako pred prozorom, a Kristina je nekoliko suseda uhvatila kako neopterećeno vode ljubav. Na lokalnom bazenu, na koji vrlo često majke dolaze s decom, uobičajeno je da se prije odlaska u bazen sve žene skinu i zajedno tuširaju, komentarišući jedna drugu. Nema sramežljivosti, čak ni pred decom gotovo pubertetske dobi. Kristina se jedina tuširala u kostimu.

Kako se ispravno samozadovoljavati?

Četvrtkom navečer, na prvom programu javne danske televizije, u 21 čas, ide rado gledana obrazovno-dokumentarna emisija koju Danci jako vole. Jer je dokumentarna i obrazovna. Tako je, recimo, jednog četvrtka stručna suradnica u studiju uživo edukovala i pokazivala ispravne tehnike samozadovoljavanja te komparativne prednosti raznih spravica, dok je drugi gost to mirno i stručno komentarisaoirao. Emisija je bila krajnje ozbiljna.

8. Slobodno vreme

Kafa? Može, s nogu

Sate provedene na kafi – dakle u kafiću gdje vas služe ljubazni konobari koji spravljaju milion različitih kombinacija kafa s mlekom – Danci ne praktikuju. Niti razumeju taj naš običaj. U danskim kafićima kafa se uzima na šanku, čeka se u redu da se kupi i tada se traži mesto među retkim stolovima. Onda se ide po šećer i vodu, koji su na drugom kraju prostorije: voda stoji u bokalu i sipa se u plastične čaše. Ako se nađe slobodan sto – koji najčešće gost sam očisti od nagomilanih šolja – nije uobičajeno da se sedi dugo i priča. Kristini nije preostalo ništa drugo nego da s prijateljicom Tamarom, takođe iz ovih krajeva, i japanskim turistima povremenu kafu pije u Copenhagen Royalu te da espreso plaća 10 i više evra. Jedino tamo rade konobari.

Individualci, ne društvenjaci

Sprijateljiti se s danskom obitelji – onako da im upadate u kuću, zovete se na večere, idete na pića i plaćate naizmenično runde, zovete ih u poslednji čas kad nema ko da vam čuva decu i ne brojite usluge – jako, jako je teško. Oni su nepopravljivi individualci. Kristina je pak baš to sebi dala u zadatak. U početku je bez kraja i zvala koleginica i roditelje sinovih prijatelja na večere. Svi su uredno dolazili, ali niko ih nije pozvao kod sebe. Sve dok je jedna kolegica iznenada nije pozvala na suši zabavu, malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja. I dok je zabava već pala u zaborav, Kristinu je jednog dana na stolu dočekala poručica: dužna je 100 kruna. Za sastojke.

 

(Izvor: Blic.rs)

LEAVE A REPLY